ŠTUKA

Štuka (Esox lucius)

Štuka je riba nizijskih voda, reka, jezera i bara. Obično naraste do 1,50 m i 34 kg mase. Realniji su podaci o težini do 15 kg. Životni vek se procenjuje na 40 godina. Štuka je vrsta koja guta najkrupniji plen (u odnosu na sopstvenu veličinu). To objašnjava i njenu alavost za kederima i varalicama jedva manjim od nje same. Već u aprilu i maju se duž obraslih obala bara, kanala i reka mogu videti sitne štuke koje su uredno postrojene i u iščekivanju plena. Sa završetkom prve sezone života, u zavisnosti od uslova, štuke dostignu i do 30 cm dužine. Tokom te prve godine se intenzivno hrane svakim plenom koji mogu da progutaju. Pri tome, ne biraju hranu. Kada ne preostane ništa drugo štuka napada i svoju vrstu. Odrasle štuke se osim ribom hrane i žabama, sitnim vodenim pticama, kao i neopreznim sitnim sisarima.

Max. dužina: preko 1,50m

Max. težina: preko 30kg

Starost: preko 40 godina.

Vreme mresta: od januara do aprila

Opis i građa:

Telo vretenasto, pokriveno sitnom krljušti, ujedno je prava mišićna opruga, koja omogućava da se pri napadu postigne početno ubrzanje do 11 m/s, što je rekord među ribama. Ipak maksimalna brzina koju štuka može da postigne nije tako imponzantna i ne prelazi 60km/h. To govori da štuka nije uporni progonitelj i da u slučaju neuspešnog napada brzo odustaje od daljeg gonjenja plena. Izuzetno ubrzanje omogućava snažno razvijeno repno peraje, te spreda valjkast i zašiljen oblik tela koji lako probija vodu. Moćno oružje za hvatanje plena su velika usta, puna oštrih zuba, postavljenih na svim kostima skeleta glave, u viličnom i jezičnom predelu, na koje ribolovci moraju da obrate posebnu pažnju. Snažna muskulatura usta i ždrela je u stanju da prostor usne duplje višestruko proširi, što uz ogroman zev i rastegljiv želudac, omogućava da i sitne štuke mogu da progutaju relativno krupan plen.

Razmnožavanje:

Štuka se mresti od februara do aprila. Prvi put ulazi u mrest sa 3-4 godine starosti. Ženka u zavisnosti od veličine, polaže 16-75 hiljada komada jajašaca, čija inkubacija, posle oplođenja traje 10-15 dana. Nakon 1,5-2 meseca, sa porastom do dužine 3-5 cm, prelazi definitivno na ishranu ribom.

Mamci i pribor za lov:

Štuka je izraziti vizuelni predator. Vid joj je glavno orijentaciono čulo. Oba oka su okrenuta napred, što joj daje stereoskopski vid, koji omogućava dobru predstavu o dubinskoj oštrini. Najbolji uspeh u lovu štuka postiže pri dobroj dnevnoj svetlosti, ali ne i pri prejakoj, kad i druge ribe dobro vide nju, pa to treba imati u vidu kad se planira odlazak u ribolov. Sa zamućenjem vode lov se produžava, jer u nedostatku povoljnih uslova za lov ima više promašaja, pa i više pokušaja. Voma veliku ulogu u lovu štuke ima konfiguracija terena. Ako nema granja, panjeva i potopljenih vrba, dobra je i podlokana obala. U nedostatku bolje busije, štuka legne i na golo dno i vreba. To stajanje štuke u busiji je savršeno mirno, sve do trenutka približavanja plena, kada štuka, polako mašući grudnim perajima, počinje ukrućena da prilazi plenu. Kad u dejstvo stupi rep, napad je uveliko u toku, a plen obično tada počinje da beži, što je već prekasno. Pri tome je štuka u stanju da izvanrednom brzinom iz pravolinijskog plivanja uvijanjem tela promeni pravac i da parira izrazito naglim promenama pravca plena u pokušaju bega. Štapovi koji su se u lovu na štuku pokazali kao veoma dobri su u dužinama od 2,40 - 3,00 m. Štuku, kao izrazitog predatora, najbolje je loviti na kedera i veštačke mamce.

Proleće

U Februaru, je pravi trenutak za ljubav kod štuke. Ženka okuplja oko sebe veći broj mužjaka i čin mrešćenja se odvija u manjim kanalima ili zalivima, na zatravljenim mestima, poplavljenim nadolazećim prolećnim vodama. Optimalna dubina za mrest je između 0,5 i 1,2 m. Jajašca su obavijena sluzavom opnom, koja ima nadražujuće dejstvo i služi za zaštitu. Zbog toga štuka i nemora da pravi gnezda za mrest, kao što to čine neke druge vrste, smuđ npr. Izuzev patuljastog američkog soma - cverglana ni jedna druga riblja vrsta ne jede ikru štuke. Ali i on je dovoljan da, u vodama nastanjenim štukom, bitno doprinese desetkovanju njene populacije. Posle mresta, štuka kratko vreme miruje, a onda počinje intenzivno da se hrani. Oko 95% njene hrane čini riba i to uglavnom, bolesna ili povređena.

Leto

Iako se štuka može pecati preko cele godine, njen apetit je ipak promenljiv. Sa dolaskom leta i visokih temperatura štuka se teže da upecati. Prvi razlog za to je obilje hrane koja je dostupna u svakom trenutku. Zato je ona retko aktivna i dobar deo vremena provede u mirovanju. Drugi razlog, za smanjenu mogućnost ulova, je velika zatravljenost vode. Pored toga što fizički onemogućava varaličarenje, zatravljenost je opasna i za život, ne samo štuke, nego i svih ostalih ribljih vrsta. Događa se da na manjim kanalima sa niskim vodostajem i visokom temperaturom vode koncentracija kiseonika toliko opadne da dođe do gušenja ribe. To je još jedan faktor koji utiče na brojnost, ovoga puta ne samo štuke, nego i svih ostalih vrsta. Slična pojava se ne dešava na većim i dubljim vodama, pogotovo ne na otvorenim tekućim vodama. Krajem leta štuka kao da oseća da se bliže posniji dani, pa počinje intenzivnije da se hrani. U to vreme su šanse za uspešan ulov povećane i tada je štuka zakačena za varalicu, najborbenija.

Jesen

Jesen je najbolja sezona za lov na štuke. Iako je ona aktivnija u februaru, neposredno pred mrest, ipak je jesen najbolji deo sezone za njen lov. Druga polovina jeseni je vreme kada se mogu upecati najveći primerci. Ako pravilno odaberete vodu i varalicu, ako imate dobru intuiciju, imaćete šanse da ponesete ulov kući. To je vreme kada se većina vrsta bele ribe, glavne štukine hrane, sprema za prezimljavanje. Štuka se tada spušta u niže slojeve vode i lovi prikradanjem, uz kratke i munjevite napade.

Zima

Sa nailaskom zime i hladjenjem vode, štuka se tada mnogo ređe hrani, mada sa uzimanjem hrane ne prestaje, jer je to vreme sazrevanja ikre. Zimi, kada vodu pokrije led, štuka je najmanje ugrožena u odnosu na ostale periode godine. Pošto su vode koje nastanjuju bogate trskom, koncentracija kiseonika skoro nikad ne padne ispod dovoljnih granica, a minimalne količine hrane nikad ne nedostaju.